Bio jednom jedan Vuk, kakav Vuk strašan Vuk. Sada je ostala samo bedna senka koja korača prljavim zanatom (da, zanatom, pošto je to kod nas postalo opšte moderno. Izgleda da svi hoće da postanu Đavolji šegrti), poznatijim kao politika.
U poslednje vreme u medijima se provlači često njegovo ime, ako mu je to bila namere definitivno je uspeo. Samo ima jedan problem. Njegovo ime čujemo u paketu sa imenom gospodina koji je najveća pretnja za ovu našu napaćenu zemlju. Izdajnik koji ima džipove, kuće, stanove bez provedenog radnog dana. Student koji je pre 20 godina morao da pozajmi raspalu kožnu jaknu da bi, koliko toliko, pristojno izgledao pred TV kamerama.
Ikona, pokretač velikih demonstracija 9. marta ušla je u partnerstvo sa čovekom koji se otvoreno zalaže za dalje razbijanje i slabljenje Srbije. I to sve radi javno dugi niz godina, od kada je postao samo persona koju zadovoljava da mu u njegovoj prljavoj šaci šuškaju strane novčanice.
I kao da nam se ruga sa malih ekrana kada kaže da mi možemo i da treba da se odreknemo naše teritorije, jer je to u ovom trenutku u interesu nekih drugih sila na koje mi ne možemo da utičemo. Ali, nije on tema, on je jedna ne ispričana priča za sebe kojoj će suditi istorija. Mada, izjavio je kako mu ne smeta da ga gledaju kao Vuka Brankovića za 500 godina (da je malo proučio istoriju svoje zemlje znao bi da Branković nije izdao kneza Lazara na Gazimestanu).
Dugi niz godina, Vuka i njegovu lepšu polovinu (koja je uvek bila tu, da komentariše obično stvari za koje nije nadležna) je retko ko spominjao. Posle velike ekspanzije koju je doživeo pre 20 godina, on i njegova stranka bledeli su na našoj političkoj sceni i došli do toga da igraju statiste u maloj lutkarskoj predstavi koju gledamo od ''velikih 5. oktobraskih promena''. To mu se nije dopalo i posle niza godina ćutanja i pojavljivanja jednom godišnje na Ravnoj Gori došao je do zaključka da ovde, na našim prostorima, najbolje prolaze kvislinzi, tako da je postao jedan od njih i dobio pažnju koju je tako dugo želeo i tražio. Naslovne strane, prostor u Dnevniku, bilbordi koju nas pozivaju na ''Preokret''. Ali...uvek ima to jedno ali... Postavlja se pitanje kako može uveče da legne u krevet i da ima miran san, kako je mogao da se odrekne politike u koju je toliko godina verovao, kako može da se odrekne Draže Mihajlovića, ravnogorskog skupa... Kako može da se odrekne sopstvenog obraza? Živ dokaz je trenutno pred nama kako je ovde sve postalo izlizano i kako vlada potpuni besmisao, uspeli su samoproglašenog najvećeg četnika da privuku u svoje jato. Čemu onda da se nada običan narod, koji već trpi poniženja i ugnjetavanje 20 godina? Jel to pokazatelj kako nema više nikakve nade, kako i ostali treba da se predaju stranom uticaju i da svi kolektivno počnemo da igramo kako oni sviraju. Posto im očigledno nije dovoljno što nasi političari ne smeju da izdaju saopštenje da prvo ne pošalju u njihove ambasade na ispravke.
NE! To ne sme da nam bude izgovor. Moramo da nastavimo Našu borbu, koju vodimo već stotinu godina protiv stranog okupatora. Dokle god Sokolar na Kalemegdanu pazi na zle okupatorske sile i drži mač u svojoj desnoj ruci kao upozorenje, mora biti nade. Nada, jedina koja nam je ostala u ovim mračnim vremenima kada je sve izgubilo smisao. Mi moramo zajedno da nadjemo okidač i da ga pritisnemo. Jer kada oni budu čuli pucanj nece im više biti tako sve jedno i neće se tako lako usuditi da ponovo igraju Boga. To niko nema pravo, ma koliko moćan i veliki bio.
U poslednje vreme u medijima se provlači često njegovo ime, ako mu je to bila namere definitivno je uspeo. Samo ima jedan problem. Njegovo ime čujemo u paketu sa imenom gospodina koji je najveća pretnja za ovu našu napaćenu zemlju. Izdajnik koji ima džipove, kuće, stanove bez provedenog radnog dana. Student koji je pre 20 godina morao da pozajmi raspalu kožnu jaknu da bi, koliko toliko, pristojno izgledao pred TV kamerama.
Ikona, pokretač velikih demonstracija 9. marta ušla je u partnerstvo sa čovekom koji se otvoreno zalaže za dalje razbijanje i slabljenje Srbije. I to sve radi javno dugi niz godina, od kada je postao samo persona koju zadovoljava da mu u njegovoj prljavoj šaci šuškaju strane novčanice.
I kao da nam se ruga sa malih ekrana kada kaže da mi možemo i da treba da se odreknemo naše teritorije, jer je to u ovom trenutku u interesu nekih drugih sila na koje mi ne možemo da utičemo. Ali, nije on tema, on je jedna ne ispričana priča za sebe kojoj će suditi istorija. Mada, izjavio je kako mu ne smeta da ga gledaju kao Vuka Brankovića za 500 godina (da je malo proučio istoriju svoje zemlje znao bi da Branković nije izdao kneza Lazara na Gazimestanu).
Dugi niz godina, Vuka i njegovu lepšu polovinu (koja je uvek bila tu, da komentariše obično stvari za koje nije nadležna) je retko ko spominjao. Posle velike ekspanzije koju je doživeo pre 20 godina, on i njegova stranka bledeli su na našoj političkoj sceni i došli do toga da igraju statiste u maloj lutkarskoj predstavi koju gledamo od ''velikih 5. oktobraskih promena''. To mu se nije dopalo i posle niza godina ćutanja i pojavljivanja jednom godišnje na Ravnoj Gori došao je do zaključka da ovde, na našim prostorima, najbolje prolaze kvislinzi, tako da je postao jedan od njih i dobio pažnju koju je tako dugo želeo i tražio. Naslovne strane, prostor u Dnevniku, bilbordi koju nas pozivaju na ''Preokret''. Ali...uvek ima to jedno ali... Postavlja se pitanje kako može uveče da legne u krevet i da ima miran san, kako je mogao da se odrekne politike u koju je toliko godina verovao, kako može da se odrekne Draže Mihajlovića, ravnogorskog skupa... Kako može da se odrekne sopstvenog obraza? Živ dokaz je trenutno pred nama kako je ovde sve postalo izlizano i kako vlada potpuni besmisao, uspeli su samoproglašenog najvećeg četnika da privuku u svoje jato. Čemu onda da se nada običan narod, koji već trpi poniženja i ugnjetavanje 20 godina? Jel to pokazatelj kako nema više nikakve nade, kako i ostali treba da se predaju stranom uticaju i da svi kolektivno počnemo da igramo kako oni sviraju. Posto im očigledno nije dovoljno što nasi političari ne smeju da izdaju saopštenje da prvo ne pošalju u njihove ambasade na ispravke.
NE! To ne sme da nam bude izgovor. Moramo da nastavimo Našu borbu, koju vodimo već stotinu godina protiv stranog okupatora. Dokle god Sokolar na Kalemegdanu pazi na zle okupatorske sile i drži mač u svojoj desnoj ruci kao upozorenje, mora biti nade. Nada, jedina koja nam je ostala u ovim mračnim vremenima kada je sve izgubilo smisao. Mi moramo zajedno da nadjemo okidač i da ga pritisnemo. Jer kada oni budu čuli pucanj nece im više biti tako sve jedno i neće se tako lako usuditi da ponovo igraju Boga. To niko nema pravo, ma koliko moćan i veliki bio.
Нема коментара:
Постави коментар